Đurđevdan, jedan od najvažnijih praznika kod pravoslavnih Srba, obeležava se 6. maja i prati ga bogata tradicija običaja, verovanja i rituala koji simbolizuju dolazak proleća, zdravlje ukućana i napredak tokom cele godine. Ovo je jedna od najčešćih slava kod pravoslavnih Srba i svehrišćanski praznik koji se proslavlja u spomen na jednog od devet velikomučenika i prvih stradalnika za hrišćansku veru.
Još sredinom 19. veka zapisano je da Sveti Georgije ima veoma specifičan i snažan kult kod Srba kao oslobodilac zarobljenih, zaštitnik siromašnih, lekar bolesnih i velikomučenik. Po predanju, on je zaslužan i za stvaranje nemanjićke Srbije. Ovaj praznik, koji se naslonio na prethrišćansku mitologiju, vezan je za zdravlje ukućana, udaju i ženidbu mladih, plodnost stoke i dobre useve.
Narodna verovanja i običaji
Đurđevdan se u narodu smatra za granicu između zime i leta. Za njega se vežu brojni narodni običaji, a ono što je jedinstveno je Đurđevdanski uranak koji podrazumeva pletenje venaca od bilja, umivanje i kupanje na reci. U mnogim krajevima običaj je da se zelenim grančicama okite vrata i prozori na kući kako bi godina bila berićetna. Pletu se venčići od đurđevka i mlečike koji stoje iznad vrata čitavu godinu, do sledećeg praznika.
Uoči Đurđevdana, domaćica spušta u posudu punu vode razno prolećno bilje, dren, zdravac, grabež i crveno jaje čuvarkuću, pa se to ostavi pod ružom u bašti da prenoći. Narod rano pre zore odlazi u prirodu na uranak, gde se uz pesmu i veselje priprema jagnje na ražnju. Veruje se da na ovaj dan ne valja spavati da ukućane ne bi bolela glava tokom godine.
Đurđevdan je takođe najčešća slava kod Roma, a na taj dan jagnjetina je obavezni deo praznične trpeze. Pored ovog prolećnog praznika, istom svetitelju se čini pomen i 16. novembra na Đurđic, kada se slavi prenos njegovih moštiju. Za razliku od đurđevdanskih ikona gde je svetac na konju, na Đurđic se on prikazuje kako stoji na zemlji.
Izvor: Mondo
E.M.