NOVI SAD – Ćirilova sam upoznao pošto sam mu prišao i rekao: „Vi ste za mene idealan Vojvođanin. Spolja mala forma, a unutra – ceo svet“! I, bio sam u pravu. Po rođenju je bio Banaćanin, a po izboru Beograđanin, jer, kako mi je rekao, bez srbijanske žestine ne bi mogao živeti. Od svih titula koje je stekao najponosniji je bio na onu koja ga opisuje kao – tipičnog srednjoevropskog intelektualca.

Veliki Piter Bruk jednom je, na pitanje ko je bio najveći umetnik ikada, rekao da na svetu postoje samo tri stvari: stvarnost, umetnost i – Šekspir. Neko je to parafrazirao i rekao da, na domaćem terenu, postoje: umetnost, pozorište i – Ćirilov.

Okružen sa 30.000 knjiga koje je čitao na šest jezika, u stanu u kojem čak i prostorije poput kuhinje liče na omanje čitaonice gradske biblioteke, Jovan Ćirilov je nerado slušao ovakve opaske. Patetične su mu, a patetiku nikada nije voleo.

Završavajući svoj, ispostaviće se poslednji razgovor sa Jovanom Ćirilovim, kojem su tada bile već 82 godine, pitao sam ga nešto što mi se u tom trenutku činilo najlogičnijim na svetu:

„Obišli ste sve kontinente osim Antarktika. Čitavog života strasno čitate. Družili ste se sa nobelovcima i velikanima. Kada biste sada, nakon svega, iz svog tog obilja znanja i mudrosti – morali da izdvojite samo jednu misao – koja bi to bila“?

Ni na tren se nije zamislio. Odgovorio je skoro ne dočekavši da završim pitanje: -„Bez sumnje bio bi to stih ruskog pisca Borisa Pasternaka: Život nije što i polje preći“!

Priznajem da sam bio pomalo razočaran. Namah sam shvatio, da sam očekivao neku mnogo lepršaviju i začudniju misao. Kad ono… od jednog bezmalo renesansnog enciklopediste… dobijam odgovor, jednostavan kao iz čitanke. I evo sada, još malo pa 15 godina kasnije, razmišljam kako je Ćirilov ipak bio u pravu, mnogo više nego što sam onog momenta bio sposoban da priznam.

Hram u Delfima, koji je bio centar antičkog sveta, imao je dva gesla, ispisana na pročelju: GNOTHI SEAUTON („Upoznaj sebe samog“) i MEDEN AGAN („Ništa previše“). Dve mudrosti, u samo četiri reči, ispisane na hramu koji se u antičkoj Grčkoj smatrao centrom poznatog sveta. Dovoljne da stvore civilizaciju koju i danas baštinimo.

Čitavog života juriš za većim, šarenijim, mirisnijim, zavodljivijim… a onda shvatiš da večnost ne moraš da tražiš. Ona je sve vreme tu… i nalazi se u svakom trenu.

Poput oraha, koji je onako mali i bezličan. A kada se potrudiš – i otklopiš mu ljusku – nađeš u njemu čitav svet! Ako ovo ne shvatimo odmah, nije strašno. Uostalom: „Život nije što i polje preći“.

Gledam svakoga dana na Novi Sad, iz one superirone perspektive koju mi Mišeluk pruža. Pa se vazda upitam, koliko li je ljudi „tamo dole“, toga uistinu svesno!